Sloboda domaćeg tržišta za mnoge je i dalje samo deklarativna. Istraživanja o ekonomskim slobodama koja Srbiju smeštaju među “ekonomski neslobodne” zemlje to dodatno potvrđuju. Suštinski, o slobodi tržišta ne može se pričati bez dovoljno jakih institucija koje moraju da se izbore s korupcijom i da izbace politiku sa rafova. Za slobodno tržište ključna je politička volja

Srbija je, u suštini, ekonomski neslobodna zemlja. Najteže okove srpskoj “nevidljivoj ruci” na tržištu nesumnjivo stavljaju političari i korupcija, koji ne dozvoljavaju konkurenciji da se u potpunosti razvije, ocena je ekonomista s kojima je Ekonom:east razgovarao.
Zapravo, ona čuvena ruka Adama Smita, metafora koju je koristio misleći na samoregulišuću prirodu tržišta, pa i privrede u celini, kreaciju sopstvenog interesa, takmičarskog duha i ponude i tražnje svakog pojedinog učesnika na tržištu, i u Srbiji je nevidljiva, barem običnim građanima, ali i te kako „prava“.

Ruka politike. Jer, kako ističu sagovornici Ekonom:easta, previše državnog intervencionizma, previše korupcije i preslabe institucije da se izbore s njim stvorili su u Srbiji ekonomski neslobodno tržište, s monopolima koji trenutno izgledaju nesalomivo, tržište zatvoreno za konkurenciju, liberalizovano samo deklarativno.

Uglavnom neslobodni

Zbog toga ekonomiste ne čudi kotiranje Srbije u svetskim istraživanjima u kojima se ona svrstava među „uglavnom neslobodne“ ekonomije. Srbija je, primera radi, zauzela 98. mesto na listi 184 zemlje po ekonomskim slobodama, objavili su američka fondacija Heritidž i Vol strit džurnal. Srpsku ekonomiju sputavaju manjak političke volje za reformama i neefikasnost državne potrošnje, ocenjuje se u analizi.

U regionu je samo Bosna i Hercegovina lošije rangirana od Srbije. Slično je i u istraživanju Instituta Frejzer o ekonomskim slobodama u svetu za 2011. Na toj listi od 141 zemlje Srbija je na neslavnoj 91. poziciji (6,44 poena od mogućih 10). U istraživanju koje vrednuje troškove vlade, poreze, poštovanje prava i sigurnost imovine, pristup izvorima finansiranja, slobodu međunarodne trgovine i način regulacije kredita, tržišta rada i poslovanja „pobedio“ je Hongkong ( 9,01 poena) dok je na dnu liste afrička država Čad (5,32). Top 10 zemalja po ekonomskim slobodama su Singapur, Novi Zeland, Švajcarska, Australija, Kanada, Čile, Velika Britanija, Mauricijus i SAD. Nemačka je na 21. mestu, Japan 22, Francuska 42, Italija 70, Meksiko 75, Rusija 81, Kina 92, Indija 94, dok je Brazil na 102. poziciji.

Zanimljivo je da su, kako je objavljeno na sajtu Instituta, u proseku, ekonomske slobode u svetu u padu od 2007. na prosečnih 6,64 poena u 2009, što je poslednji raspoloživ podatak.

Kriza, međutim, za Srbiju ne sme biti izgovor za udaljavanje od liberalizacije na kojoj uvek treba insistirati bez obzira na vremena, kategoričan je član Saveta za borbu protiv korupcije Danilo Šuković. On za Ekonom:east kaže da bez konkurencije nema razvoja, te je samo taj kriterijum dovoljan da se zaključi da tržište Srbije nije slobodno. „Imamo monopolske strukture u maloprodaji i problem da se one razbiju. Zbog toga nam ne dolaze veliki trgovinski lanci koji se najavljuju još od 2000.

On ističe da se ta situacija može izmeniti tek kad se izgrade dovoljno jake institucije. Šuković srpsku tranziciju ocenjuje neuspešnom i poziva državu da ukloni prepreke slobodnom tržištu.

„Za to je ključna politička volja“, upozorava. Postepeno jačanje institucija i primena antimonopolskih pravila su prvi korak ka tome.

Koliko košta konkurencija

Ni direktor Centra za slobodno tržište Miroslav Prokopijević slobodno tržište ne vidi bez povlačenja „nevidljive ruke“ na srpski način. On upozorava da u Srbiji 45 odsto cena kontroliše država što je, kako ocenjuje, ogroman uticaj. „Čak i jedan odsto kontrolisanih cena čini veći deo privrede“, ističe Prokopijević.

On tvrdi da se za ulazak na srpsko tržište plaća političarima da tržište dalje drže zatvoreno. „Tako se kroz mito učesnici štite od konkurencije. Korupcija i sivo tržište su ogromni“, upozorava sagovornik Ekonom:easta.

Prokopijević kaže i da je malo nade da se to može promeniti u izbornoj 2012, kad nije realno očekivati bilo kakve konkretne poteze nove vlade pre oktobra.

„Igranje“ maržama za Prokopijevića ne donosi suštinske promene, pa je tako i sa ograničenjem marži na 10 odsto za osnovne životne namirnice koje je Vlada Srbije usvojila krajem decembra prošle godine. Uredba kojom su marže ograničene ne donosi mnogo promena jer se, kako kaže Prokopijević, namet tako samo seli sa jednih na druge. „Potrošač plaća ceh“, ubeđen je.

On dodaje da je najliberalnije tržište bankarskih proizvoda u Srbiji, ali da, generalno, za opštu slobodu tržišta niko nema viziju. Zbog toga će, kaže, još dugo vladati populizam i intervencionizam, pesimista je Prokopijević.

Za pravu ekonomsku slobodu, navodi, neophodni su otvaranje tržišta, uklanjanje zakulisnih zabrana poput plaćanja raznih priključaka kao što su nameti za struju, građevinsko zemljište i slično.

Ekonomistkinja Vladana Hamović ne vidi da se to može skoro i dogoditi. „Sve je na deklarativnom nivou, a u suštini tržište nije previše liberalizovano jer postoje monopoli koji diktiraju cene i promete“, kaže ona. Iako se u Srbiji dugo priča o liberalizaciji, ona ne funkcioniše, kategorična je. Tržištu, dodaje, nedostaju informacije, privredna aktivnost je na niskom nivou, veliki trgovinski lanci nameću pravila igre, dok samo mali, kako kaže, znaju šta znači borba za opstanak. „To su sve elementi koji čine liberalizaciju. Kod nas su oni labavi, pa ne čudi loš rang Srbije u istraživanjima“, ističe Vladana Hamović.

Ona dodaje da liberalizacija sazreva u razvijenijim ekonomijama te da je za nju neophodno oživeti privrednu aktivnost, za šta je pak neophodna razvijena konkurencija kao jedini zdrav osnov ravnoteže. Tako Srbija pada već na prvom uslovu. Jer, dodaje, s takvom privredom Srbija nema uslova za slobodno tržište. „Ne vidim da se to skoro može promeniti. To je proces koji traje“, ističe sagovornica Ekonom:easta.

Goran Papović, direktor Nacionalne organizacije potrošača Srbije, u ograničenju marže za osnovne životne namirnice, čemu su mediji posvetili dosta pažnje, ne vidi mnogo nade niti dobra za građane. „Teret krize zatvorenog tržišta svih ovih godina plaćaju potrošači. Vlada je sada prvi put pokazala ozbiljnost ograničenjem marži na 10 do 15 osnovnih životnih namirnica. Ipak, država mora da donese i novi zakon o robnim rezervama“, upozorava Papović.

On kaže da to udruženje odavno upozorava na zatvorenost srpskog tržišta i „ugnjetavanje“ potrošača budući da, primera radi, kupci u Srbiji brendiranu garderobu plaćaju i do 70 odsto skuplje nego u inostranstvu jer, kako kaže, neko ne dozvoljava da je i drugi uvoze. On ističe da trgovci koriste nemogućnost potrošača, što može da promeni samo otvoreno tržište. „Otvorite tržište i dajte najbolje uslove za poslovanje“, poručuje Papović vlastima u cilju stvarne, a ne deklarativne liberalizacije.

Neko uvek dobro zaradi

Od početka godine većina trgovaca u Srbiji spustila je cene pšeničnog brašna tipa 400 i 500, jestivog suncokretovog ulja, pasterizovanog i sterilizovanog kravljeg mleka, jogurta, belog kristalnog šećera, svinjskog, goveđeg i kokošjeg svežeg mesa i slatkovodne ribe. Na reakcije javnosti o visini marži u Srbiji Udruženje poslodavaca Srbije reagovalo je saopštenjem da je hrana u Srbiji skupa zbog monopola i previsokih nameta države.

„Osnovne životne namirnice nisu skupe zbog visokih trgovačkih marži, već zbog toga što u proizvodnji osnovnih životnih namirnica u Srbiji ne postoji dovoljno razvijena konkurencija, a određene kompanije to koriste da zarade desetostruko u odnosu na trgovce“, navodi se u saopštenju ovog udruženja.

UPS tvrdi i da je tako teret prebačen na trgovce koji, kako se navodi, inače zarađuju mnogo manje od proizvođača.

“Određene mlekare i šećerane imale su i do 15 puta veći profit od trgovinskih kompanija u 2010, godini ekonomske krize i pada životnog standarda građana, u kojoj je promet u trgovini bio 14,7 odsto manji nego u 2008. Istovremeno, kad se zarada trgovinskih kompanija istanjila, određeni igrači na tržištu šećera i mlečnih proizvoda višestruko su profitirali”, navode u UPS-u.

U udruženju kažu da je od 1. januara 2007. do 1. septembra 2011. ukupno opterećenje po jedinici proizvoda u Srbiji povećano 58,5 odsto u proseku, što znači da je cena proizvodnje, u koju ulaze sirovina, energenti, amortizacija, troškovi uvedenih standarda, svi porezi i doprinosi, takse, naknade i svi ostali troškovi poslovanja, povećana za toliko.

Kao razlog za skok nameta u UPS-u navode 24 nova opterećenja (porezi, takse, naknade, više cene komunalnih usluga za privredu, itd.) proizvodnim i trgovinskim kompanijama, ali i sektoru usluga. „Tako se na primer u prehrambenoj industriji broj opterećenja poslovanja koji je 2005. bio 27 popeo na 51 u septembru 2011.“, žale se poslodavci.

www.emg.rs